A Secret Weapon For ratu neko

A Secret Weapon For ratu neko

Blog Article

Veruje se da snovi o lovoru simbolišu uspeh, pobedu, slavu i čast. Osoba koja u snu vidi lovor će možda …Pročitaj

Vreme čini svoje i ljudi su se umorili i odustali, ali Alen Bajrić nije, pa je upravo on, simbolično položio cveće twenty five. maja ispred policijske stanice u Herceg Novom koja je davne 1992. godine bila sabirni centar za put bez povratka.

Cveće su položili i Siniša, Krešo i Amer, trojica veterana različith vojski koje su se borile jedne protiv drugih u BiH. Bivše neprijatelje, a sada saborce za mir okupila je nevladina organizacija Centar za nenasilnu akciju.

Na kraju puta je rampa. To je ulaz na sportski aerodrom Kumanovo, na tri kilometra vazdušne linije od Srbije i šest od Kosova. Ništa ne podseća da je tu pre 25 godina, 9. juna 1999, potpisan sporazum kojim je okončan krvavi rat.

„Bila je JNA, ali je presudni momenat bio dolazak rezervista iz tadašnjeg titogradskog korpusa. Tu kreću incidenti. Znate, i u uniformi je neko čovek, a neko nečovek. Ne vredi, thirty njih da Professionalđe normalno kada naiđe 31. i učini neko zlo. Mislim da je sve otišlo kada je za Uskrs ispred crkve otet jedan meštanin. Podignute su barikade a čim je potekla prva krv sve je bilo gotovo. Vojska je bombardovala barikade, pucalo se.

Većinom glasova će biti donesena, po vašem mišljenju, nepoštena odluka. Dići ćete svoj glas protiv njenog usvajanja, međutim, ostaćete u manjini. Zato ćete morati da tražite načine da sprečite da se ta odluka implementira.

U jednom sukobu jedva je izvukao živu glavu, a posle je morao da javi porodici da je živ, jer su ga već proglasili mrtvim.

Oglas „Mislim da je vrisak te žene za mene zapravo bio kraj rata“: Siniša, Krešo i Amer su se gledali preko nišana, a sada su seli za isti sto i njihove moćne priče morate da čujete

Veruje se da snovi o kimu najavljuju poboljšanje materijalne situacije ili harmonizaciju odnosa unutar porodice. Ipak, mnogo je načina da …Pročitaj

In Western culture, the beckoning gesture entails sticking your index finger out from the clenched fist, together with your palm experiencing your body. The finger moves regularly towards yourself (like a hook) as it tries to attract anyone nearer. On the other hand, in Japan, exactly the same inviting gesture is produced by Keeping up the hand, palm down, and continuously folding the fingers down and back again.

Može li saznanje i donijeti taj mir ili će nova spoznaja samo produbiti stari, postojeći nemir? Hoće li istina odvesti na place k smirenju ili u potpuno ludilo? Mnoge su priče, mnogi životi, a naposljetku, i mnoge istine, okupljene u Davidovoj Kući sećanja i zaborava i u svakoj je od njih spoznaja drugačijeg karaktera, drugačije obojena. No baš kao i u stvarnom životu, najčešće nije oslobađajuća, ali svakako je nužna. Kroz lik Alberta Vajsa i njegovu davnu mogućnost izbora, zaborava i promjene identiteta, preoblačenje u kožu njemačkog dječaka Hansa čime bi njegovim roditeljima umanjio gubitak, a sebe spasio u zaboravu, David pokazuje na koliko je razina zaborav pogrešan.

Ako usanjate poziv u rat, to upozorava da ćete imati sukob sa vlastima. Moguće je da se ne slažete sa odlukama koje donose ljudi koji su na višem položaju od vas.

U osnovi knjige je traganje Alberta Vajsa za poreklom straha od opsesivnog zvuka voza, koji ga kroz čitav život proganja, u snu i na javi. Duboko u sebi, on zna odakle potiče ta fiksacija, ali se boji suočavanja, opterećen krivicom (zbog gubitka malog brata Elijaha), sramotom (zbog kratkotrajnog učešća u farsi sa promenom identiteta u Hansa, pogubnoj po sve) i bolom (zbog ranog gubitka roditelja). Međutim, ovo nije samo priča o Albertu, već i čitavoj generaciji Jevreja koji su preživeli antisemitske pogrome i pakao logora; niti je samo potraga za načinom da se suoči sa patnjom sećanja - nego i ispitivanje problema zla, ratuneko kao moćne sile izvan nas. Ona nije objašnjiva tek delanjem izopačenih pojedinačnih umova, već predstavlja nešto što nas uveliko prevazilazi i time zastrašuje, čini da zanemimo.

I kada sam, čitajući roman Filipa Davida - Professionalšlogodišnjeg laureata NIN-ove nagrade - negde na sredini stigla do ispovesti Miše Vulfa/Brankova, prepoznala sam poglavlje razvijeno u pomenuti film. To je upotpunilo moj utisak i svakako podiglo ocenu ovoj knjizi.